"Svugdje pođi, ali kući dođi"

                                        Eto ga! Ponovno na putu preko grane.

Izazovno - obiteljski i poslovno. Nekako ćemo pokušati voditi tzv.blog i pokušati dočarati naša zapažanja s puta ,ali isto tako ćemo izdvojiti i po koju sekvencu iz svakodnevnih životnih događanja. Dobro,na to ste naviknuti,pa to i nije neko iznenađenje. Pati nas pandemija. Ograničenja su primjetna a nitko ne zna u kojem će se pravcu sve odvijati. Puno je tu nepoznanica. No,obitelj je svetinja. Falimo,pa zovu...posebice klinci. Rastu kao gljive poslije kiše. Šteta je sada nešto propustiti. I tako krenusmo na put. Opcije prijevoza su bile raznovrsne,ali ovog puta idemo busom za Dojčland. Avion je otpao u startu kako ne bi ostao bez krila,hehehe! Mada je to daleko najbrža solucija. Autom se stiže brže nego busom,ali hajde da na miru putujemo Europom. Ono,pustiš mozak na pašu,pa talasaj. Neka se drugi muče, dok mi hvatamo  san. Osobno sam ponajviše za auto gdje su mogućnosti planiranja puta daleko pristupačnije. No,kada na odredištu imaš nekoliko točkaša u opciji,onda se Ludwig Bus čini kao Ok. odluka. Tamo ćemo se sami furati. 

Da. Putovanje je uvijek izazov.U zavisnosti od situacije može ugodno a bogme zalomi se ponekad i neugodno iskustvo.

Puno je tu faktora u igri,no subjektivan dojam je presudan. Da i okruženje. Dalek put s nepoznatim likovima zahtijeva određene prilagodbe.Posebice javnog prijevoza. Tu su živci na velikim iskušenjima. Svatko tko je putovao na duže skupnim prijevozom zna o čemu pišem. Nije nešto u ovo pandemijsko vrijeme. No,valja probati. Svugdje pođi, ali kući dođi, govorile su nam majke i očevi kad smo kretali u prve prave avanture , no treba se toga i držati. 💪